Povreda na radu

Članom 173. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Dalje ZOO propisuje i da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti lice koje se njome bavi.

Uz odredbe Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (čije se usvajanje novog teksta očekuje u narednom periodu), navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima predstavljaju osnov od koga se polazi u postupcima iniciranim radi isplate naknade štete prouzrokovane na radu i u vezi sa radom.

Sasvim je sigurno da ono što je zakon definisao i smatrao opasnom delatnošću dobija svoj puni izraz kroz svakodnevni život, obavljanje različitih poslova, uslova i načina rada.

Isto tako, iako sudska praksa u našem pravnom sistemu nije formalni izvor prava, neretko upravo kroz analizu sudskih sporova dobijamo odgovor na pojedina specifična pitanja u vezi sa primenom zakona.

Dakle, pravo na naknadu štete u slučaju povrede zaposlenog na radu jeste pravo utvrđeno zakonom, ali njegova razrada zavisi od okolnosti i specifičnosti kako prirode posla koji zaposleni obavlja, tako i okolnosti pod kojima je određena povreda nastala.

Ukoliko se zadržimo na terenu manje specifičnih slučajeva, verujemo da neće biti sporno da je zaposleni pretpreo povredu na radu, ukoliko obavlja poslove na npr. određenoj proizvodnoj traci, na kojoj, tokom rada i pri primeni svih pravila rada i mera bezbednosti od strane zaposlenog, mašina – opasna stvar prouzrokuje povredu zaposlenom.

Ali, šta je sa onim slučajevima u kojima se određena štetna radnja evidentno dogodila na radu zaposlenog, ili npr. na putu do posla, a okolnosti pod kojima je povreda nastala ipak dovode u pitanje postojanje odgovornosti poslodavca kao imaoca opasne stvari ili delatnosti za nastalu štetu.

Sudska praksa sadrži različita rešenja po ovom pitanju, pa ovde dajemo pregled pojedinih specifičnih situacija u kojima je sud priznao, odnosno našao da ne postoji osnov za naknadu štete pretrpljene na radu.

Tako, na primer Vrhovni kasacioni sud u presudi Rev2 br. 2824/2018 od 12.12.2018.g. zaključuje da neosnovanost zahteva za naknadu štete, uprkos činjenici da je tužilja istu – uganuće kolena, pretprela pri dolasku na posao, koristeći se organizovanim autobuskim prevozom za zaposlene, proizilazi iz činjenice da nema uzročno-posledične veze između nastale povrede i štetne radnje, odnosno da šteta nije nastala ni od opasne stvari, niti opasne delatnosti tuženog.

Sud svoju odnosno potvrdu odluke Apelacionog suda obrazlaže time da je “Šteta koju je tužilka pretrpela usled uvrnuća noge, posledica isključivo njenog držanja i neodgovarajućeg nagaza pri izlasku iz autobusa, koji se pripisati može njenoj nepažnji, a ne uticaju kojih drugih činilaca”.

Vrhovni kasacioni sud istovremeno konstatuje da “Takva šteta nije u uzročnoj vezi sa procesom rada kod poslodavca, jer nije rezultat propusta u obezbeđivanju uobičajenih uslova rada, kao ni uslova za bezbedan prevoz zaposlenih do mesta rada”.

Sa druge strane, zaposlenom će biti priznato pravo na naknadu štete ukoliko poslodavac ne postupi u skladu sa zakonskom obavezom da se stara o bezbednosti svojih radnika.

Povodom presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br. 1840/18 od 23.10.2019.g, Apelacioni sud u rešenju Gž1.br. 618/20 od 28.02.2020.g. potvrđuje pasivnu legitimaciju poslodavca u postupku radi naknade štete zaposlenom koga je na radu ujela zmija, u okviru poslovnog prostora tuženog poslodavca.

Ovaj sud zaključuje da je “…Poslodavac, ovde tuženi, imao zakonsku obavezu da se stara o blagovremenom uklanjanju i šišanju visokog rastinja i korova na delu svog poslovnog prostora u kom radnici vrše prskanje boca sa gasom (koje predstavljaju opasnu stvar) kako isti ne bi bili ugroženi eventualnim napadima reptila skrivenih u korovu i kako bi poslovni prostor bio pregledan i bezbedan za kretanje”.

Međutim, da ni najteže odnosno smrtne posledice određenog događaja na radu ne vode nužno odgovornosti poslodavca za nastalu štetu potvrđuje odluka Vrhovnog kasacionog suda Rev 1635/2019 od 13.09.2019.g.

U ovom slučaju, zaposlena je, angažovana na poslovima medicinske sestre, tokom pauze na radu napadnuta od strane pacijenta nožem, usled čega je zbog više ubodnih rana potom i preminula.

Analizirajući sadržinu Akta o proceni rizika u postupku je utvrđeno da radno mesto na kom je bila angažovana zaposlena nije radno mesto sa povećanim rizikom, te da u tom smislu i nije bilo potrebe za preduzimanjem posebnih mera obezbeđenja.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da se obavljanje poslova medicinske sestre ne smatra opasnom delatnošću, da se napad na zaposlenu nije mogao očekivati, te da radnje trećeg lica poslodavac nije nikako mogao da predvidi ili spreči.

Drugim rečima, i pored činjenice da je zaposlena nesporno pretrpela povredu na radu i to sa smrtnom posledicom, sud je odbio zahtev za naknadu štete sa obrazloženjem da poslodavac nije odgovoran za nastalu štetu u slučaju nastanka povrede na radu zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan njegove kontrole ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći.

Dakle, uganuće noge, ujed zmije ili napad za vreme obavljanja poslova sa smrtnom posledicom jesu samo neki od životnih i primera sudske prakse odnosno postupaka iniciranih radi naknade štete pretprljene na radu.

Iz istih, iako na prvi pogled sa mogućim zaključkom o postojanju odgovornosti poslodavca, očigledno proizilazi da će obaveza naknade štete nastale na radu ili u vezi sa radom ipak zavisiti od mnogobrojnih i različitih faktora, svih okolnosti pojedinačnog slučaja, načina nastanka štete, uzročno-posledične veze između povrede i same štetne radnje, postojanja izuzetnosti i specifičnosti u događaju koji je doveo do povređivanja, a što sve podrazumeva i složen dokazni postupak i nužnost detaljnog utvrđivanja relevantnih činjenica.

Ovaj tekst je samo informativnog karakter i ne predstavlja pravni savet niti tumačenje zakona.