Šta posle razvoda? – Pravo stanovanja (habitatio) 

U eri hiperprodukcije i naglih promena, brzina života odražava se i na učestalost razvoda brakova. Na veliku žalost, često se susrećemo sa pitanjima klijenata – šta dalje? Gde moje dete i ja sada da živimo?

U ovakvoj situaciji, u pomoć treba pozvati dobro poznat pravni institut prava stanovanja, tzv. habitatio, propisan odredbom člana 194. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015) koji glasi da “Dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu.”.

Ova, vrlo specifična zakonodavna mera za cilj ima da se detetu obezbede životni uslovi neophodni za njegov razvoj, zajemčeni članom 27. Konvencije o pravima deteta, koji podrazumevaju životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta. Konvencijom, koju je naša zemlja ratifikovala pre više od tri decenije, davne 1990 godine, propisana je prvenstvena odgovornost roditelja da osiguraju, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, uslove života potrebne za razvoj svog deteta, a koji uslovi se,  pored ishrane i odevanja odnose i na pitanje mesta stanovanja.

Dakle, habitatio se ustanovljava da bi se, u prvom redu, zaštitilo pravo na stambeni prostor maloletnog deteta (potom i roditelja koje vrši roditeljsko pravo), te, kako je ovo pravo zapravo službenost, i to lična po svojoj prirodi, to znači da se ista konstituiše u korist tačno određenog lica, te se ne može preneti na drugo lice.

Zakonodavac vremenski ograničava ovo pravo, koje može trajati isključivo do punoletstva deteta. Dodatno, njegovo ustanovljavanje ne sme predstavljati očiglednu nepravdu za vlasnika nepokretnosti, odnosno drugog roditelja. Ovo sve sa ciljem da se ne izigrava zakon i zakonodavčeva intencija, koja je, kao i u ostalim porodično-pravnim pitanjima, upravo delovanje u najboljem interesu deteta.

Dolazimo do toga da je neretka životna okolnost da jedan roditelj nije isključivi vlasnik nepokretnosti na kojoj se traži ustanovaljavanje prava stanovanja, odnosno da je suvlasnik na određenoj nepokretnosti. Šta raditi u toj situaciji?

Na ovo pitanje Zakon ne daje izričit odgovor, ali na osnovu iskustva našeg stručnog tima koji se bavi porodičnopravnom materijom, a konsultovanjem stavova Vrhovnog kasacionog suda dolazimo do zaključka da se ovim pravom, zapravo, ne dira u pravo svojine vlasnika nepokretnosti, već se njemu samo ograničava pravo korišćenja, što dalje implicira da je moguće i dozvoljeno ustanovljavanje službenosti habitatio i kada je drugi roditelj suvlasnik nepokretnosti.

Dodatno, Porodični zakon ne isključuje ni mogućnost da se pravo stanovanja maloletnog deteta ustanovi i na stanu koji je u vlasništvu oba roditelja maloletnog deteta.

Iako je po svojoj pravnoj prirodi stvarno pravo, ono se ostvaruje u postupku za zaštitu prava deteta na brz, poverljiv i efikasan način, uz aktivnu ulogu suda, a po potrebi, uz pribavljeno stručno mišljenje organa koji se bave socijalnim staranjem i dečijom zaštitom.

Ukoliko preti opasnost od otuđenja nepokretnosti, uz tužbu je potrebno postaviti i predlog za određivanje privremene mere, kako bi nadležni sud rešenjem zabranio otuđenje i opterećenje nepokretnosti do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, uz upis zabeležbe u nadležnom Katastru nepokretnosti.

Summa summarum, pravu deteta na dom moraju biti podređena prava i interesi roditelja. Pravom stanovanja u korist maloletne dece tuženi se ne lišava svog prava suvlasništva na predmetnom stanu, već se njime samo vremenski ograničava, do punoletstva dece, njegovo pravo korišćenja.

Važno je imati na umu da nije od značaja da li se radi o bračnoj ili vanbračnoj deci, ona su pred zakonom u jednakom položaju. Kao što smo na početku pomenuli, ono što je za ostvarivanje ovog prava preduslov jeste da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu i da zasnivanje prava stanovanja ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

Iako je zakonodavac jasno propisao da ono može trajati do punoletstva deteta, to ne znači da ne može prestati pre 18. godine deteta i to prirodnim putem (smrću deteta), kao i ex lege, odnosno kada se promene zakonski uslovi koji su doveli do konstituisanja ovog prava (npr. u situaciji kada dete ili roditelj steknu pravo svojine na useljivom stanu ili nastupe okolnosti zbog kojih bi svako dalje trajanje ovog prava predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja). Takođe, promena odluke suda o poveravanju deteta roditelju vlasniku stana, takođe dovodi do prestanka ovog prava.

Ovaj tekst je samo informativnog karakter i ne predstavlja pravni savet niti tumačenje zakona.