Nekoliko reči o Zakonu o agencijskom zapošljavanju uoči početka primene

Neposredno pred kraj 2019.g. Narodna skupština je usvojila Zakon o agencijskom zapošljavanju („Službeni glasnik RS“, br. 86/2019), i to nakon dugo najava, polemika, dorada i predloga za sveobuhvatnim zakonskim regulisanjem tzv. zapošljavanja na lizing.

Po konačnom definisanju i usvajanju zakonskog teksta, stručna javnost, sa jedne strane pozitivnim ocenjuje podvođenje pod zakonske okvire rada koji je bio prisutan na našem tržištu, ali koji je istovremeno stvarao nejednake uslove rada i iskorišćavanje činjenice izostanka zakonske regulative, dok je sa druge strane prisutno nezadovoljstvo izostankom usvajanja pojedinih predloga i podnetih amandmana (poput pitanja u vezi sa ukupnim brojem radnika angažovanih preko agencije ili definisanja obaveznog podnošenja bankarske garancije koja bi angažovanim licima obezbedila sigurnost u slučaju prestanka sa radom Agencije za zapošljavanje).

Šta, između ostalog, donosi tekst Zakona?

Osim definisanja uslova za rad Agencija za privremeno zapošljavanje (dozvola Ministarstva nadležnog za poslove rada, upis delatnosti, ograničenja za članove i zakonske zastupnike Agencije u pogledu neosuđivanosti za određena krivična dela), Zakon o agencijskom zapošljavanju utvrđuje i uslove zasnivanja radnog odnosa ustupljenih lica, pa tako u članu 9. definiše da Agencija sa ustupljenim zaposlenim zaključuje ugovor o radu na neodređeno vreme ili ugovor o radu na određeno vreme koje je jednako vremenu ustupanja poslodavcu korisniku.

Ovde moramo napomenuti da izvesne nedoumice o praktičnim domašajima i suštini zakona može izazvati činjenica da isti, u svom prvom članu uređuje prava i obaveze zaposlenih koji zaključuju ugovor o radu sa agencijom za privremeno zapošljavanje, radi ustupanja na privremeni rad poslodavcu korisniku (dakle, akcenat je na reči „privremeno“), dok bi definisanje zaključenja ugovora o radu na neodređeno vreme, trebalo da podrazumeva jednu trajnost i izostanak neizvesnosti na strani zaposlenog u pogledu njegovog radnog angažovanja.

Članom 24. Zakona jeste predviđeno da ustupljeni zaposleni koji sa Agencijom ima zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme ima pravo na naknadu zarade u periodu između dva ustupanja poslodavcu korisniku, kao i da „u slučaju prestanka radnog odnosa ima pravo na otpremninu po osnovu viška zaposlenih u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad“.

Kako će se, međutim, navedeno primenjivati u praksi, ostaje nejasno.

 Najpre, ako se ima u vidu da otkaz ugovora o radu po osnovu viška zaposlenih podrazumeva sprovođenje određene procedure u skladu sa Zakonom o radu, a pre svega postojanje razloga i osnova za organizacione, ekonomske ili tehnološke promene, postavlja se pitanje da li će i Agencija za privremeno zapošljavanje biti u obavezi da sprovodi zakonom propisane procedure, šta će biti osnov za njihovo sprovođenje i da li će se, recimo, osnov viška zaposlenih odnositi na promene nastale kod Agencije ili možda kod poslodavca korisnika (ovo poslednje – organizacione promene kod poslodavca korisnika je u dosadašnjoj praksi bilo osnov otkazivanja ugovora o radu zaključenog sa agencijama za zapošljavanje koje su poslovale uprkos izostanku zakonske regulative).

Iako je nesporno da predmetni Zakon reguliše i utvrđuje izjednačavanje svih zaposlenih, odnosno  propisuje jednak tretman ustupljenih zaposlenih u pogledu ostvarivanja određenih prava iz radnog odnosa (akcenat Zakona je na radnom vremenu, prekovremenom radu, odmorima, odsustvu uz naknadu zarade i za zaposlene možda i najvažnijem pitanju – zaradi), smatramo da zakonsko rešenje u vezi sa prestankom radnog odnosa, te pravima ustupljenih zaposlenih ovim povodom, nije u potpunosti regulisano.

 Otkaz ugovora o radu – zbog razloga nastalih kod poslodavca korisnika regulisan je članom 23. Zakona u tri stava, i kao takav ostavlja značajne nedoumice, pre svega po pitanju procedure povodom otkazivanja ugovora o radu. Stiče se utisak i da stav 3. označenog člana, uprkos nastojanju izjednačavanja zapošljavanja posredstvom Agencija i direktnog zasnivanja radnog odnosa sa poslodavcem, u slučaju nezakonitog otkaza stvara značajne razlike u pravima ovih zaposlenih.

Tako će, zaposleni angažovan po osnovu Zakona o radu imati pravo na potpunu reintegraciju (vraćanje na rad ili naknadu štete umesto vraćanja na rad od najviše 18 zarada, naknadu štete u vidu izgubljene zarade i uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio), dok će po osnovu Zakona o agencijskom zapošljavanju zaposleni u radnom sporu protiv Agencije imati (samo) pravo na naknadu štete u visini preostalog iznosa zarada od momenta prestanka radnog odnosa pa do isteka trajanja ugovorenog ustupanja, a najviše 18 zarada, kao i pravo na uplatu poreza i doprinosa za taj period.

 Osim pojedinih odredbi čija je primena već počela (uslovi za rad Agencija), Zakon o agencijskom zapošljavanju počinje da se primenjuje od 01.03.2020.g. nakon čega će, kroz neposrednu primenu i tumačenja pojedinih odredbi, biti jasniji efekti Zakona.

Ovaj tekst je samo informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet niti tumačenje zakona.