Pravo na zloupotrebu prava na pristup informacijama od javnog značaja

Pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja je, bez sumnje, pravo koje ima veliku važnost i težinu u savremenom društvu. Složićemo se da javnost ima pravo da zna informacije kojima raspolažu organi javne vlasti, jer su organi javne vlasti predstavnici i preduzimaju radnje u interesu svih građana, te ne bi trebalo da postoje dileme da li njihov rad treba da bude  transparentan i dostupan kontroli javnosti.

Norma kojom se to pravo priznaje je, izgleda, nedovoljno prilagođena našoj stvarnosti.

Zakon o zaštiti prava na pristup informacijama od javnog značaja izričito definiše da:

1/ svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način;

2/ je informacija od javnog značaja svaka informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna

3/ pretpostavlja se da javnost ima opravdani interes da zna svaku informaciju od javnog značaja, a organ vlasti je dužan da dokazuje suprotno.

Teoretski, složićemo se da je ovako široko postavljena norma upravo tako postavljena sa ciljem da prevenira izbegavanje nosilaca javne vlasti da postupe po zahtevima javnosti da zna.

Međutim, naši klijenti, naše kolege a i služba Poverenika za informacije od javnog značaja svedoci su činjenice da je ovo važno pravo (sada u jednom ozbiljnom vremenskom periodu) izvrgnuto čistoj zloupotrebi u kojoj učestvuju određene organizacije, ali na žalost i dvojica naših kolega, advokata. Poznato nam je da su sa adrese dva lica, upućeno hiljade zahteva. Ovo, samo za sebe, znači da njima nikakve informacije od javnog značaja nisu potrebne, već da se radi o drugačijem (potencijalno fraudoloznom) cilju.

Njihovim upornim i ničim ograničenim zloupotrebama prava propisanog zakonom, došli smo do apsurdne situacije da je ovo značajno pravo pretvoreno u sredstvo sticanja novčanih prihoda, čemu je samo dodatno pomogao zaokret u pravnom stavu sudija Upravnog suda, kojim je Poverenik za informacije od javnog značaja dobio „ovlašćenje“ da odlučuje o troškovima postupka kada odlučuje u žalbenom postupku tražioca informacija.

Služba poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja je marljivim radom „tražilaca informacija“ pretvorena u servis koji služi odobravanju njihovih žalbi, i dodeljivanju troškova postupka. Organi javne vlasti (što uključuje i institucije kao što su vrtići, bolnice, domovi zdravlja, socijalne ustanove) izložene su neprekidnom maltretiranju u traganju za nikome potrebnim podacima (broj diplome i datum diplomiranja svakog od zaposlenih u periodu od -do), zbog čega ne mogu da obavljaju svoj osnovni posao, a svako ko ima opravdan razlog da zatraži javnu informaciju biva stavljen na kraj beskonačnog reda, i praktično onemogućen da se svojim pravom služi.

Prava namera „tražilaca informacija“ je ogoljena u sadržinama žalbi koje tako ažurno upućuju Povereniku, a kojim žalbama u fokusu nije da se do informacija dođe, već da se dođe do troškova postupka….

U konkretnom slučaju, očigledno je da je neophodno da reaguju i država i advokatska komora. Država ne sme da dozvoli paralisanje institucije od strane dva (ili nekoliko) pojedinca, koji posežu za ovakvim sredstvima isključivo radi sticanja neosnovane materijalne koristi kroz naplatu troškova postupka čije su vođenje sami isprovocirali, ostavljajući za sobom iscrpljene institucije, potrošena materijalna sredstva i blokirane račune, te izvrgnut smisao jednog važnog prava – prava svakog od nas da zatraži pristup informacijama koje imaju javni značaj. Advokatska komora bi morala da vodi računa da li ovakvi advokati svojim postupcima štite čast i ugled svoje profesije, te da li advokatski poziv sme da se svede na sticanje koristi kroz zloupotrebu pravnih instituta.

Ovaj tekst je samo informativnog karakter i ne predstavlja pravni savet niti tumačenje zakona.