Ugovor o poklonu i njegove specifičnosti

  Svi mi smo u svakodnevnom životu bili ili poklonoprimac ili poklonodavac, a najčešće smo bili u obe ove uloge- primili smo ili darovali poklon. U tom trenutku verovatno nismo bili svesni da zaključujemo dvostrani ugovor, i to neimenovani, besteretni, kauzalni, jednostrano obavezujući ugovor, formalan ugovor, realni ugovor… toliko atributa za ugovor koji nije zakonski regulisan u pozitivnom pravu RS.

 Neimenovani, a tako čest u praksi, pridev je koji govori o tome da ugovor o poklonu, sa svojim bitnim elementima, nije ušao u okvire posebnog dela Zakona o obligacionim odnosima, i ta pravna praznina traje duže vreme. Naime, na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donesenih pre 6. aprila 1944. godine i za vreme neprijateljske okupacije, u prelaznom periodu, dok predmet poklona ne bude regulisan republičkim ili pokrajinskim propisima, na poklon (i pravo plodouživanja) primenjuju se pravila  Srpskog građanskog zakonika (u daljem tekstu SGZ) koji je pisao pravnik i književnik Jovan Hadžić.  Bio je na snazi punih 100 godina, sve do 1946. godine, kada je, zajedno sa svim zakonima Srbije i predratne Jugoslavije stavljen van snage, a poklon i pravo plodouživanja su ostali izvan zakonske regulacije, kao poseban, imenovani ugovor. Naglašavamo da se ipak opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima važe i za poklon, jer – poklon je ugovor.

Iz njegove pravne prirode proističu i specifične pravne posledice koje mogu uticati na njegovu punovažnost, ali i na mogućnost raskida ovog ugovora.

S obzirom da je u pitanju dvostrani ugovor, prvo se pitamo ko može biti ugovorna strana? Poklonodavac može biti samo potpuno poslovno sposobno lice, dok poklonoprimac može biti i poslovno nesposobno lice. Izuzetno,  poklonodavac može biti i delimično poslovno nesposobno lice, (ono koje je navršilo petnaest godina života), ali samo u pogledu imovine koju je steklo svojom zaradom. Ukoliko ovi uslovi nisu ispunjeni, ugovor o poklonu je rušljiv, što znači da njegovu punovažnost može osporiti zainteresovana ugovorna strana, ili njen zakonski zastupnik, pod zakonskim uslovima.

Besteretnost ugovora o poklonu znači da poklonoprimac ne duguje ništa poklonodavcu kao protivvrednost za poklon (osim blagodarnosti).

Sa druge strane, bitni elementi ugovora o poklonu su predmet poklona i namera da se poklon učini (animus donandi). Ta specifičnost ugovora o poklonu- namera da se učini poklon, kao voljno i svesno prenošenje prava svojine nad stvarima, pravima, ili odricanje od svog prava u korist drugog i to bez protivnaknade, predstavlja bitan elemenat ugovora o poklonu. Namera da se poklon učini može biti zasnovana na različitim motivima, ali za razliku od drugih dvostranih ugovora, ovde je motiv toliko bitan da, ukoliko se pokaže da nije postojala namera darežljivosti (ljubav, prijateljstvo, zahvalnost) na strani poklonodavca, koja kao bitan element ugovora mora nedvosmisleno proizilaziti iz ugovora, ugovor o poklonu  može biti proglašen ništavim- nepostojećim sa aspekta zakona. Poklonoprimac bi u tom slučaju bio dužan da poklonodavcu vrati kako poklon, tako korist ostvarenu zadržavanjem poklona bez osnova. Bez obzira što je odredbom čl. 53. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, kod ugovora bez naknade, što je ugovor o poklonu, pobuda utiče ako se na nju poziva stranka koja za svoje davanje ne prima nikakvo suprotno davanje (poklonodavac).

Česte su zloupotrebe ugovora o poklonu, najčešće u cilju izbegavanja poreskih obaveza. Međutim, porez na poklon samo izuzetno neće biti naplaćen poklonoprimcu, (npr. u slučaju da su poklonoprimac i poklonodavac u prvom stepenu srodstva, ili je vrednost poklona niža od zakonom propisanog neoporezivog iznosa).

Formalnost ugovora o poklonu, njegova realna forma, ne ogleda se nužno u pisanoj formi (mada je ta forma poželjna), ali uslov da bi poklon nastao je da se predmet poklona preda, uruči poklonoprimcu. Poklonoprimac čak može tražiti i prinudno ispunjenje ugovora o poklonu (pitanje je da li bi ga tada poklonodavac smatrao „neblagodarnim“)…Naravno, ako je predmet poklona nepokretnost, ugovor svakako mora biti zaključen u pisanoj formi, i solemnizovan pred nadležnim javnim beležnikom.

Još jedna od osobenosti ugovora o poklonu je svakako i predviđanje osnova koji opravdavaju jednostrani raskid ovog ugovora od strane poklonodavca.

Najčešći razlog za raskid jeste neblagodarnost poklonoprimca. Ona mora biti izražena i utvrđuje se za svaku konkretnu situaciju. Raskid izjavljuje poklonodavac, jednostrano, izričito i u pisanoj formi, a često će o raskidu odlučivati i sud, utvrđujući postojanje  i stepen neblagodarnosti na strani poklonoprimca. Pobuda da se učini poklon često je podstaknuta naklonošću poklonodavca prema ličnosti poklonoprimca, tako da ako ovaj ispolјi nezahvalnost u određenom stepenu, onda zakon uzima to kao relevantnu činjenicu koja može uticati na izmenu namere darežlјivosti poklonodavca.

Poklon može biti jednostrano raskinut i u slučaju osiromašenja poklonodavca do te mere da mu nedostaju nužna sredstva za život. Mora postojati visok nivo osiromašenja, koji dovodi u pitanje materijalnu egzistenciju poklonodavca i lica koje je dužno da izdržava.

Poklon, za razliku od većine dvostranih ugovora, mogu pobijati i treća zainteresovana lica, kako naslednici, tako i poverioci poklonodavca (povreda nužnog dela, actio Pauliana).

A poklon učinjen supružniku tokom trajanja braka, obično poklon veće vrednosti, može biti raskinut povodom prestanka tog braka razvodom ili poništajem.

Koliko specifičnosti za jedan tako svakodnevni, a ipak, zakonski nedefinisan ugovor.

Nekada može delovati kao dobro rešenje da se zaobiđu različite zakonske „zamke“ time što ćemo nekome učiniti poklon, ali poklonoprimac mora imati na umu da poklon, ako nije u pitanju stvarni poklon, nego simulovani ugovor, itekako može biti raskinut, kako od strane poklonodavca, tako i od njegovih pravnih sukcesora.

Ovaj tekst je samo informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet niti tumačenje zakona.